Zato akoje ko u Hristu, nova je tvar. (2. Korinćanima 5,17)
Hristos je uzimajući na Sebe čovekovu prirodu povezao ljudski rod sa Sobom vezom ljubavi, koju nikakva sila, osim samoga čoveka, nikad ne može prekinuti. Sotona će uvek postavljati mamce, podstičući nas da prekinemo ovu vezu – da odlučimo da se odvojimo od Hrista. Ovde treba biti oprezan, boriti se, moliti se da nas ništa ne zavede da izaberemo drugog gospodara, jer uvek imamo slobodu da to učinimo. Međutim, naše oči treba da budu prikovane za Hrista, i On će nas sačuvati. Gledanjem na Hrista postajemo bezbedni. Ništa nas ne može istrgnuti iz Njegove ruke. Neprekidnim posmatranjem Njega, „preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“ (2. Korinćanima 3,18).
Tako su i prvi učenici postali slični omiljenom Spasitelju. Kada su učenici čuli Isusove reči, osetili su potrebu za Njim. Oni su Ga tražili, našli i sledili. Bili su sa Njim u kući, za stolom, u kleti, u polju. Bili su sa Njim kao đaci sa učiteljem, svakodnevno primajući pouke sa Njegovih usana o svetoj istini. Gledali su Ga kao što sluge gledaju gospodara, očekujući svoju dužnost. Ti učenici bili su ljudi „smrtni kao i mi“ (Jakov 5,17). Morali su da vode iste borbe sa grehom. Ista blagodat bila im je potrebna da bi mogli da žive svetim životom.
Čak i Jovan, ljubljeni učenik, koji je najpotpunije ispoljavao sličnost sa Spasiteljem, po svojoj prirodi nije posedovao takvu lepotu karaktera. Ne samo da je bio samopouzdan i častoljubiv, već i plahovit, nespreman da podnosi uvrede. Međutim, kad mu je karakter Božanskoga bio otkriven, uvideo je svoje nedostatke i to saznanje učinilo ga je poniznim. Snaga i strpljenje, moć i nežnost, dostojanstvenost i poniznost koje je zapažao u svakodnevnom životu Božjega Sina, ispunjavali su njegovu dušu divljenjem i ljubavlju. Srce ga je, iz dana u dan, privlačilo Hristu, dok u ljubavi prema svom Učitelju nije izgubio sebe iz vida. Njegova gnevljiva i častoljubiva narav pokorila se Hristovoj preobražavajućoj sili. Uticaj Svetoga Duha koji preporađa, obnovio je njegovo srce. Moć Hristove ljubavi izvršila je ovaj preobražaj karaktera. To je pouzdan ishod zajednice sa Isusom. Kada Hristos prebiva u srcu, cela lična priroda se menja. Hristov Duh, Njegova ljubav, omekšava srce, ublažava dušu i uzdiže misli i želje nebeskom Ocu. (Put Hristu, str. 72.73. original)
