Gospod suproti se ponositima, a poniženima daje blagodat. (Jakov 4,6)
Nebeski svod izgleda kao da je ispunjen blistavim bićima „deset tisuća puta deset tisuća, i tisuća tisuća“. Nijedno ljudsko pero nije u stanju da opiše ovaj prizor; nijedan smrtni um nije sposoban da shvati njegovu veličanstvenost. „Slava Njegova pokri nebesa, i zemlja se napuni hvale Njegove. Svetlost Mu beše kao sunce.“ (Avakum 3,3.4) Pošto ovaj živi oblak prilazi sve bliže, svako oko prepoznaje Kneza života. Nikakva trnova kruna ne ranjava svetu glavu, već dijadema slave poćiva na Njegovom svetom čelu. Njegovo sjajno lice nadmašuje blistavilo podnevnog Sunca. „I imaše na haljini i na stegnu svojemu ime napisano: Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima.“ (Otkrivenje 19,16)
U Njegovoj prisutnosti „u svih se lica promenila i pobledela“, dok one koji su odbacili Božju milost zahvata užas večnog očajanja. „Srce se rastopi, kolena udaraju jedno o drugo… i lica su svima pocrnela.“ (Jeremija 30,6; Naum 2,10) Pravedni takođe uzvikuju drhtavim glasom: „Ko može opstati?“ Anđeoska pesma je umuknula, i nastaje vreme užasne tišine. Sada se čuje Isusov glas, koji govori: „Dosta ti je Moja blagodat!“ Lica pravednih postaju ozarena, radost ispunjava svako srce, a anđeli podižu glas i ponovo započinju pesmu približavajući se Zemlji.
Car nad carevima spušta se na oblaku, okružen razbuktalim ognjem. Nebesa se savijaju kao knjiga, Zemlja drhti pred Njim, a svaka planina i svako ostrvo pokreću se sa svoga mesta. „Ide Bog naš i ne muči, pred Njimje oganj koji proždire, oko Njega je bura velika. Doziva Nebo ozgo i Zemlju, da sudi narodu svojemu!“ (Psalam 50,3.4)…
Podrugljivo ismevanje je prestalo. Lažljive usne primorane su da ućute. Umukla je zveka oružja, buka bitke, vika ratnika koji se bore „odeće u krv uvaljane“ (Isaija 9,5). Ništa se više ne čuje osim molitve i glasa plakanja i naricanja. Sa usana koje su sve donedavno izgovarale samo reči poruge, otima se uzvik: „Jer dođe veliki dan gneva Njegova i ko može opstati?“ Bezakonici se mole da budu pokopani lavinom gorskih stena, da ne bi gledali lice Onoga koga su prezreli i odbacili. (Velika borba, str. 641.642. original)
