Bog nije čovjek da laže, ni sin čovječji da se pokaje. Šta kaže neće li učiniti, i šta reče neće li izvršiti? (4. Mojsijeva 23,19)
Što više saznajemo šta je Bog i šta smo mi u Njegovim očima, treba da se bojimo i drhtimo pred Njim. (U potrazi za boljim životom, str. 435. original)
Ukazao je [Isus] svojim slušaocima na Vladara svemira pod novim imenom „naš Otac“. Nastojao je da shvate da Božje srce nežno čezne za njima. Učio ih je da se Bog brine o svakoj izgubljenoj duši; i da kao što „otac žali sinove, tako Gospod žali one koji Ga se boje“ (Psalam 103,13).
Nijedna religija, osim biblijske, svetu nikada nije pružila takvu predstavu o Bogu. Mnogoboštvo uči da je vrhovno biće pre izvor straha nego Ijubavi – ćudljivo božanstvo koje se mora umilostiviti žrtvama, a ne Otac koji na svoju decu izliva darove svoje Ijubavi. Čak je i izrailjski narod postao toliko slep za dragocena proročka učenja o Bogu, da je ovo otkrivenje Njegove očinske Ijubavi bilo i za njih kao nešto sasvim novo, kao novi dar svetu. Jevreji su smatrali da Bog Ijubi one koji Mu služe, po njihovom mišljenju, one koji ispunjavaju zahteve rabina, a da na sav ostali svet izliva svoj gnev i svoje prokletstvo. Ali, Isus je rekao da to nije tako; celi svet, i zle i dobre, obasjava sunčeva svetlost Njegove Ijubavi. (Misli s Gore blagoslova, str. 74. original)
Bog ne postupa sa nama kao što grešni Ijudi čine jedni drugima. Njegove misli su misli milosti, Ijubavi najnežnijeg saosećanja. (Put Hristu, str. 53. original)
