Tako poživje Adam svega devet stotina i trideset godina; i umrije. (1. Mojsijeva 5,5)
I dok otkupljeni budu dobrodošlicom dočekivani u Božjem gradu, vazduhom će se prolamati radosni uzvici proslavljanja Boga. Dva Adama upravo treba da se sretnu! Božji Sin ispruženih ruku dočekuje praoca našeg roda – biće koje je On stvorio, koje je sagrešilo protiv svoga Stvoritelja, i zbog čijeg greha Spasitelj nosi ožiljke raspeća. Kada Adam prepozna tragove strašnih klinova, ne pada na grudi svome Gospodu, već se ponizno baca pred Njegove noge, uzvikujući: „Dostojno je, dostojno je jagnje zaklano!“ Spasitelj ga nežno podiže i poziva da još jednom pogleda edemski dom iz koga je tako dugo bio prognan.
Posle izgnanstva iz Edema, Adamov život na Zemlji bio je ispunjen tugom. Svaki uveli list, svaka žrtvovana životinja, svaka mrlja na prekrasnom licu prirode, svaki nedostatak u čovekovom karakteru, sve ga je podsećalo na njegov greh. Strašan je bio bol izazvan kajanjem, dok je gledao kako se bezakonje umnožava, dok je kao odgovor na svoje opomene dobijao prigovore da je lično uzrok svakog greha. Strpljivo i ponizno podnosio je skoro hiljadu godina kaznu za svoj prestup. Iskreno se kajao zbog svoga greha i oslanjao na zasluge obećanog Spasitelja, pa je i umro s nadom u vaskrsenje. Božji Sin je iskupio čovekov neuspeh i pad; i sada, zaslugom dela pomirenja, Adam se mogao vratiti na svoj prvobitni položaj.
Ponesen radošću, posmatra drveće u kome je nekada uživao – ono isto drveće čije plodove je sakupljao u vreme svoje bezgrešnosti i radosti. Vidi loze koje je svojim rukama negovao, cveće oko koga se nekada s ljubavlju starao. Njegov um prihvata stvarnost tog prizora, on zna da je to zaista obnovljeni Edem, lepši nego onda, kada je bio izagnan iz njega. Spasitelj ga poziva da priđe drvetu života, uzima slavni plod i daje mu da jede. Adam se osvrće oko sebe i vidi mnoštvo pripadnika svoje otkupljene porodice u Božjem raju. Tada svoju blistavu krunu stavlja pred Isusove noge, baca Mu se na grudi i grli Otkupitelja. Uzima zlatnu harfu i nebeska prostranstva odjekuju pobedničkom pesmom: „Dostojno je, dostojno je Jagnje zaklano, i živo!“ Adamova porodica prihvata pesmu, a onda, stavljajući svoje krune pred Spasiteljeve noge, klanja se pred Njim s obožavanjem. (Velika borba, str. 647.648. original)
